U ime naroda

Sigurna sam da nema nijedne žive duše u Srbiji koja bar u nekom trenutku, gledajući prenose iz Narodne skupštine, nije rekla: „E, što ja nisam tamo, da im kažem koju!“ Mada mnogi među nama do pre kratkog vremena o tome nikad nisu ni sanjali, nas šesnaest poslanika pokreta Dosta je bilo od pre nekih dva meseca našlo se upravo u takvoj situaciji. Kako to stvarno izgleda?

Pre svega, raspored rada, pravila ni bilo kakva rutina kad je reč o zasedanjima Skupštine i radu skupštinskih odbora u kojima svi vrlo aktivno učestvujemo, gotovo da ne postoje. Odnosno, postoje, ali se slabo poštuju. Do sada gotovo nijedna sednica ni zasedanje nisu bili zakazani u predviđenom roku, niti pak uobičajenim danima predviđenim u Poslovniku. Primera za to je mnogo, ali jedan od najdrastičnijih istovremeno je i razlog zbog kojeg smo izlaganje ekspozea pratili iz svog poslaničkog kluba, to jest kancelarije, umesto iz sale. Naime, svako zasedanje a pogotovo ono koje ima ovakav značaj, trebalo bi da bude zakazano sedam dana ranije. Potpuno je razumljivo zbog čega je to neophodno. Dovoljno je da kažem da, recimo, pravila nalažu da se predlog za dopunu dnevnog reda može predati najkasnije 24 sata pre zasedanja, što znači da se takva mogućnost zakazivanjem sednice 24 sata ranije praktično gubi a pre svega, da je u slučaju obimnog materijala kakav je ekspoze, neophodno vreme da se poslanici upoznaju s materijalom koji bi trebalo ozbiljno da prouče ako žele da o njemu relevantno diskutuju. Pošto mi to želimo, potpuno je razumljivo zbog čega insistiramo da se rokovi poštuju, što u ovom kao ni mnogim drugim slučajevima nije učinjeno. Ako, međutim, sednicu zakaže u kraćem roku od predviđenog predsednica Skupštine je dužna da to obrazloži, što je ona u ovom slučaju lakonski učinila rečima da je „neophodno da Srbija dobije vladu“.

Mi, razume se, znamo da je neophodno da Srbija dobije vladu, ali da je neophodno da je dobije iznebuha, navrat-nanos, posle tri meseca napetog iščekivanja, iako zakonski rok nije bio na izmaku, to zaista nismo znali niti mislimo da je to dobro. Ali, bože moj, mi o tome ne odlučujemo, jer, kako nam je svakominutno nabijano na nos tokom zasedanja, mi smo dobili tričavih šest posto glasova i jedva prešli cenzus uz pomoć nekakvih mutnih noćnih rabota, dok su predstavnici vladajuće većine dobili slavodobitnih četrdeset osam posto što znači da je, kako reče jedan kolega poslanik, svako od njih dobio deset puta više glasova od nas. Kojom matematikom je to izračunao nije objasnio, s obzirom da sam ja ubeđena da je svaki pojedinačni narodni poslanik koji sedi u skupštinskoj klupi dobio srazmerno jednak broj glasova, te zbog toga njih ima 131, a nas 16. Ali, dobro. Sad je na nama da dokažemo da je kvalitet važniji od kvantiteta.

Pre nego što pređem na komentar u vezi sa ekspozeom, moram da zabeležim još samo par zapažanja i možda najjači utisak (za sva zapažanja i utiske trebalo bi mi gotovo isto onoliko strana koliko i sam ekspoze iznosi ili više). Ubedljivo najčešći komentar mandatara na sve iole ozbiljne iznesene primedbe poslanika opozicije bio je „Ja se vas ne plašim.“ Zaista, ne mogu da nabrojim koliko sam puta čula tu rečenicu. Meni lično niko od ljudi kojima je mandatar uputio ove reči ne izgleda naročito strašno, te nisam sigurna zbog čega je ta tvrdnja toliko puta ponovljena. Nisam sigurna ni kako bih se osećala kad bi mi, recimo, neko veoma često a bez nekog konkretnog povoda ponavljao neku sličnu rečenicu? Recimo, „Ja tebe ne lažem“, ili „Ja tebe ne varam“, ili, „Ja tebe ne mrzim“, i td. Drugo važno zapažanje jeste da većina ostalih parlamentaraca rado ističe svoj dugogodišnji, često i višedecenijski staž u Skupštini, nazivajući nas „novima“, iz čega sam stekla utisak da nas doživljavaju pomalo kao uljeze. Što je, iz njihove perspektive, možda i tačno. Ukoliko je ono što već decenijama gledamo pravilo i sistem u kome obični i pristojni ljudi predstavljaju uljeze nemam ništa protiv da u takvom sistemu budem uljez i nadam se da ćemo to i ostati. Takođe se, međutim, nadam da ćemo taj sistem promeniti. Uostalom, zbog toga smo i želeli da uđemo u Skupštinu.

Ali da se vratimo na temu, a to je ekspoze premijera. Nakon pomenutog, kako rekoše premijerove stranačke kolege, „naučnog rada“, svako od nas je dobio priliku da se, približno u trajanju od jednog minuta (to je vreme koje se dobije kada se vreme namenjeno poslaničkoj grupi podeli na sve poslanike) obrati premijeru i kaže šta mu zamera. Što se mene lično tiče, citirala sam odlomak iz prethodnog ekspozea u kome premijer nadahnuto reče:

„Pre nego što ostvarimo strateške kulturne ciljeve želim da vam kažem da ćemo ostvariti jedan, naizgled mali cilj, ali simbolično važan za našu kulturu. Obećavam da će ova vlada obnoviti Narodni muzej na Trgu Republike koji, na sramotu svih nas, stoji zatvoren skoro deceniju. Mene je stid kao roditelja da u ovoj zemlji žive deca koja nisu imala priliku da vide Narodni muzej, kulturno blago našeg naroda, njegove bogate zbirke umetničkih dela i kulturnu istoriju našeg naroda. Ne želim nikoga da krivim za to što je muzej godinama zatvoren, ali ne bih se dobro osećao kao političar kada Narodni muzej ne bi bio ponovo otvoren za vreme mandata ove vlade.“

Ako mene pitate, u vezi sa ovim citatom postoje dva problema. Narodni muzej je, na sramotu svih nas, a naročito dvostrukog mandatara i dvostrukog premijera koji je ovo obećao, još uvek zatvoren. To je, doduše, manji problem. Daleko veći problem je pitanje: koliko možemo verovati u više stotina stranica novog ekspozea, ako obećanja iz starog još nisu ispunjena? Šta će nam uopšte obećanja koja niko ne ispunjava?

Ovo pitanje sam postavila mandataru jer verujem da bi mnogi građani to želeli da znaju. On mi je odgovorio da će muzej biti otvoren u roku od 540, odnosno, kako je dodao, tada već 537, odnosno, dodajem ja, sada već 533 dana. Ostaje mi da brojim dane i čekam. Da li će obećanje i ovog puta ostati samo ludom radovanje, ostaje da se vidi. Ono što sigurno znam jeste da ćemo mi zahtevati da umesto reči i obećanja vidimo dela. Znam da nas nema mnogo i znam da možda, još uvek, nemamo način da u tome uspemo ali verujte, ako takav način postoji, mi ćemo ga pronaći. Učinićemo sve što možemo da postignemo da se pravila poštuju i da se ni reč ni dostojanstvo više ne gaze. Jasno nam je da je vladajuću većinu na ovim izborima podržao daleko veći broj građana nego nas, ali isto tako znamo da su očekivanja naših birača daleko veća i ozbiljnija od očekivanja drugih birača. Zbog toga želimo da uvedemo red, prvo u Skupštinu, a onda i u državu. Jasno nam je da to neće ići lako. Ali nećemo odustati dok to ne postignemo. Mi to želimo isto onoliko koliko to žele građani koji su nas birali. Složni smo i duboko ubeđeni u ono što radimo. Verujemo da nam to daje snagu da istrajemo. Koliko god bude bilo potrebno. Do cilja.

Aleksandra Čabraja
narodna poslanica

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *
You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.