Pavlović: ”Led je čvrsto agregatno stanje vode”

Pavlović: ”Led je čvrsto agregatno stanje vode”

LED JE ČVRSTO AGREGATNO STANJE VODE

Tek što je započela planirana  pauza u radu Skupštine Srbije, susretosmo sa neplaniranom silom prirode koja nekako uvek iznenadi i zatekne nespremne nadležne organe koji bi trebali da brinu o preventivi kako bi ublažili negativne posledice te iste sile. Priroda ne zna za skupštinske planove i procedure , nije ni zainteresovana za na brzinu donete zakone, ne razume se u štetne privatizacije , javno-privatno partnerstvo i koncesije….. Priroda ne prašta greške, nemar i neznanje. Priroda ne prašta a ne treba da oproste ni građani Srbije.

Šta je to što građani Srbije ne bi trebalo da oproste, ovih mraznih dana kada je ceo vodotok Dunava zaleđen a nije oslikan lirskom belinom već havarijom i opasnošću od ledene stihije? Ne treba da oproste činjenicu da su izloženi opasnosti i štetnim posledicama prirodne sile koje su mogle da se izbegnu. Postoji čitav niz državnih institucija koje se bave ovom problematikom. Postoje Zakoni i pravilnici koji regulišu ovu oblast. Ali čemu zakoni i pravilnici kad ih ne sprovodi zakonodavac. Čemu Zakon o vodama kad ga ne sprovodi Ministarstva poljoprivrede vodoprivrede i šumarstva kao i Javna preduzeća određena tim istim Zakonom da ga sprovode. Čemu Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama kad ga ne sprovodi Ministarstvo saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture? O čemu su razmišljali ministri, kada su pripremali te zakone? O čemu su razmišljali poslanici, kada su usvajali te zakone po hitnom postupku, neznajući da usvajanje znači i obavezu postupanja po Zakonu? Da li su razmišljali o tehničkom održavanju vodnih puteva i interventnom održavanju? NE!  Razmišljali su o davanju u zakup vodnog zemljišta o javno privatnom partnerstvu i koncesijama vezanim za vodno zemljište u javnoj svojini. Razmišljali su o  dobiti od šljunkara, privatizaciji priobalja i luka, o taksama za plovne objekte . Razmišljali su o prodaji prirodnih resursa Srbije.

Jednako kako je i put Zakona o vodama i plovidbi na unutrašnjim vodama dug , tako je spisak krivaca za posledice ledene stihije na Dunavu, dug. Jedina odbrana od leda je, skloniti se na vreme  od leda. Vreme sklanjanja od leda je vreme obustave plovidbe. Obustavu plovidbe najavljuje Lučka kapetanija Beograda na osnovu svoje stručne procene i na osnovu egzaktnih podataka kojima raspolaže Republički hidrometeorološki zavod. Radno vreme Lučke kapetanije je kancelarisko, osmočasovno. Radno vreme Dunava je u dvadesetčetvoročasovnom neprekidnom trajanju danima, godinama, vekovima. U toj neuskladjenosti radnih vremena postaje upitno da li je vreme obustave plovidbe ispravno. Neki smatraju da je prerano obustavljena plovidba, neki da je prekasno a Lučka kapetanija Beograd da je baš u pravom trenutku. Sve to je manje važno u odnosu na činjenicu da je u trenutku obustave plovidbe , Inspekcija dozvolila da neki plovni objekti , ostanu na Dunavu i to neobezbeđeni na način kako propisuje Zakon / sidrenje sa dva sidra, vezivanje određenim čeličnim sajlama i sl/. Ta ista Inspekcija koja je dala dozvole za rad tim plovnim objektima sad ukazuje na činjenicu kako nisu propisano obezbeđeni za led. Postavlja se pitanje, na osnovu čega su ti objekti dobili dozvole ako ne  ispunjavaju propisane  tehničke uslove. Da li su ti objekti trebali neposredno pre obustave plovidbe da budu premešteni u Zimovnik na Savi / zimovnik je geografski pojam za teritoriju na vodi gde se sklanjaju plovni objekti/.  Slika u oku prolaznika je materijalna šteta kao posledica leda. Slika u oku stručnih je strah za ljude koji su u tim istim objektima bezbrižno slavili januarske praznike. Sve u svemu i slika sa nepokretnim brodovima i razrušenim splavovima zamrznuta je kao i površina Dunava. Da bi se slika odmrzla i brodovi i barže pokrenule po Dunavu, čekamo ledolomce iz susedne Mađarske a sve u skladu sa višedecenijskim sporazumom sa Mađarskom. Ledolomci iz Mađarske se nisu prvi put u novijoj istoriji Srbije pojavili  na toku Dunava u Srbiji ali zato se naši ledolomci nisu pojavili prvi put u novijoj istoriji Srbije 2012. kao i sada. Naša dva ledolomca “Vučevo” i “Čakor” stoje ukotvljeni, okovani ledom još od vremena jedne neuspešne privatizacije kada je privatizovana jedna od najvećih brodarskih firmi “Heroj Pinki”. Treći, najnoviji ledolomac “Petrovaradin”, ne zna se ni gde je. Sve privatizacije u Srbiji pa i ova su rađene na štetu građana Srbije, te tako obaveza razbijanja leda na Dunavu nije postala i obaveza novog vlasnika. Kako Dunav nema radno vreme i ne interesuju ga prethodne jednako kao i današnja vlast i da li je privatizacija izvršena 2006. ili 2011., on se ledi po zakonima prirode koje jedino nadležni za sigurnu plovidbu , pokušavaju da ignorišu.

Voda uvek nešto nosi. Kako je led samo čvrsto agregatno stanje vode , izbacio je na obalu krivicu za nemar , nebrigu i loše gazdovanje vodama. Isplovili su nestručnost, neznanje i neiskustvo Ministarstva za saobraćaj, građevinarstvo i infrastrukturu, Ministarstva za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, Sektora za vanredne situacije MUP-a kao i svih inspekcijiskih službi nadležnih za vode i plovne puteve.  Možda je potrebno u novijoj istoriji Srbije formirati Ministarstvo za led i posledice od negativnog dejstva leda kako bi imali u nizu još jedno ministarstvo koje donosi zakone koje ne poštuje i radi na štetu svojih građana. Možda nam “može pomoći samo Bog“ kako nas uteši i danas aktuelni direktor JP Srbijavode, za vreme poplava 2014. godine. Jedno je sigurno, priroda ne prašta a ne bi trebalo da praštamo ni mi.

Autor Sonja Pavlović

U ime naroda

Sigurna sam da nema nijedne žive duše u Srbiji koja bar u nekom trenutku, gledajući prenose iz Narodne skupštine, nije rekla: „E, što ja nisam tamo, da im kažem koju!“ Mada mnogi među nama do pre kratkog vremena o tome nikad nisu ni sanjali, nas šesnaest poslanika pokreta Dosta je bilo od pre nekih dva meseca našlo se upravo u takvoj situaciji. Kako to stvarno izgleda?

Pre svega, raspored rada, pravila ni bilo kakva rutina kad je reč o zasedanjima Skupštine i radu skupštinskih odbora u kojima svi vrlo aktivno učestvujemo, gotovo da ne postoje. Odnosno, postoje, ali se slabo poštuju. Do sada gotovo nijedna sednica ni zasedanje nisu bili zakazani u predviđenom roku, niti pak uobičajenim danima predviđenim u Poslovniku. Primera za to je mnogo, ali jedan od najdrastičnijih istovremeno je i razlog zbog kojeg smo izlaganje ekspozea pratili iz svog poslaničkog kluba, to jest kancelarije, umesto iz sale. Naime, svako zasedanje a pogotovo ono koje ima ovakav značaj, trebalo bi da bude zakazano sedam dana ranije. Potpuno je razumljivo zbog čega je to neophodno. Dovoljno je da kažem da, recimo, pravila nalažu da se predlog za dopunu dnevnog reda može predati najkasnije 24 sata pre zasedanja, što znači da se takva mogućnost zakazivanjem sednice 24 sata ranije praktično gubi a pre svega, da je u slučaju obimnog materijala kakav je ekspoze, neophodno vreme da se poslanici upoznaju s materijalom koji bi trebalo ozbiljno da prouče ako žele da o njemu relevantno diskutuju. Pošto mi to želimo, potpuno je razumljivo zbog čega insistiramo da se rokovi poštuju, što u ovom kao ni mnogim drugim slučajevima nije učinjeno. Ako, međutim, sednicu zakaže u kraćem roku od predviđenog predsednica Skupštine je dužna da to obrazloži, što je ona u ovom slučaju lakonski učinila rečima da je „neophodno da Srbija dobije vladu“.

Mi, razume se, znamo da je neophodno da Srbija dobije vladu, ali da je neophodno da je dobije iznebuha, navrat-nanos, posle tri meseca napetog iščekivanja, iako zakonski rok nije bio na izmaku, to zaista nismo znali niti mislimo da je to dobro. Ali, bože moj, mi o tome ne odlučujemo, jer, kako nam je svakominutno nabijano na nos tokom zasedanja, mi smo dobili tričavih šest posto glasova i jedva prešli cenzus uz pomoć nekakvih mutnih noćnih rabota, dok su predstavnici vladajuće većine dobili slavodobitnih četrdeset osam posto što znači da je, kako reče jedan kolega poslanik, svako od njih dobio deset puta više glasova od nas. Kojom matematikom je to izračunao nije objasnio, s obzirom da sam ja ubeđena da je svaki pojedinačni narodni poslanik koji sedi u skupštinskoj klupi dobio srazmerno jednak broj glasova, te zbog toga njih ima 131, a nas 16. Ali, dobro. Sad je na nama da dokažemo da je kvalitet važniji od kvantiteta.

Pre nego što pređem na komentar u vezi sa ekspozeom, moram da zabeležim još samo par zapažanja i možda najjači utisak (za sva zapažanja i utiske trebalo bi mi gotovo isto onoliko strana koliko i sam ekspoze iznosi ili više). Ubedljivo najčešći komentar mandatara na sve iole ozbiljne iznesene primedbe poslanika opozicije bio je „Ja se vas ne plašim.“ Zaista, ne mogu da nabrojim koliko sam puta čula tu rečenicu. Meni lično niko od ljudi kojima je mandatar uputio ove reči ne izgleda naročito strašno, te nisam sigurna zbog čega je ta tvrdnja toliko puta ponovljena. Nisam sigurna ni kako bih se osećala kad bi mi, recimo, neko veoma često a bez nekog konkretnog povoda ponavljao neku sličnu rečenicu? Recimo, „Ja tebe ne lažem“, ili „Ja tebe ne varam“, ili, „Ja tebe ne mrzim“, i td. Drugo važno zapažanje jeste da većina ostalih parlamentaraca rado ističe svoj dugogodišnji, često i višedecenijski staž u Skupštini, nazivajući nas „novima“, iz čega sam stekla utisak da nas doživljavaju pomalo kao uljeze. Što je, iz njihove perspektive, možda i tačno. Ukoliko je ono što već decenijama gledamo pravilo i sistem u kome obični i pristojni ljudi predstavljaju uljeze nemam ništa protiv da u takvom sistemu budem uljez i nadam se da ćemo to i ostati. Takođe se, međutim, nadam da ćemo taj sistem promeniti. Uostalom, zbog toga smo i želeli da uđemo u Skupštinu.

Ali da se vratimo na temu, a to je ekspoze premijera. Nakon pomenutog, kako rekoše premijerove stranačke kolege, „naučnog rada“, svako od nas je dobio priliku da se, približno u trajanju od jednog minuta (to je vreme koje se dobije kada se vreme namenjeno poslaničkoj grupi podeli na sve poslanike) obrati premijeru i kaže šta mu zamera. Što se mene lično tiče, citirala sam odlomak iz prethodnog ekspozea u kome premijer nadahnuto reče:

„Pre nego što ostvarimo strateške kulturne ciljeve želim da vam kažem da ćemo ostvariti jedan, naizgled mali cilj, ali simbolično važan za našu kulturu. Obećavam da će ova vlada obnoviti Narodni muzej na Trgu Republike koji, na sramotu svih nas, stoji zatvoren skoro deceniju. Mene je stid kao roditelja da u ovoj zemlji žive deca koja nisu imala priliku da vide Narodni muzej, kulturno blago našeg naroda, njegove bogate zbirke umetničkih dela i kulturnu istoriju našeg naroda. Ne želim nikoga da krivim za to što je muzej godinama zatvoren, ali ne bih se dobro osećao kao političar kada Narodni muzej ne bi bio ponovo otvoren za vreme mandata ove vlade.“

Ako mene pitate, u vezi sa ovim citatom postoje dva problema. Narodni muzej je, na sramotu svih nas, a naročito dvostrukog mandatara i dvostrukog premijera koji je ovo obećao, još uvek zatvoren. To je, doduše, manji problem. Daleko veći problem je pitanje: koliko možemo verovati u više stotina stranica novog ekspozea, ako obećanja iz starog još nisu ispunjena? Šta će nam uopšte obećanja koja niko ne ispunjava?

Ovo pitanje sam postavila mandataru jer verujem da bi mnogi građani to želeli da znaju. On mi je odgovorio da će muzej biti otvoren u roku od 540, odnosno, kako je dodao, tada već 537, odnosno, dodajem ja, sada već 533 dana. Ostaje mi da brojim dane i čekam. Da li će obećanje i ovog puta ostati samo ludom radovanje, ostaje da se vidi. Ono što sigurno znam jeste da ćemo mi zahtevati da umesto reči i obećanja vidimo dela. Znam da nas nema mnogo i znam da možda, još uvek, nemamo način da u tome uspemo ali verujte, ako takav način postoji, mi ćemo ga pronaći. Učinićemo sve što možemo da postignemo da se pravila poštuju i da se ni reč ni dostojanstvo više ne gaze. Jasno nam je da je vladajuću većinu na ovim izborima podržao daleko veći broj građana nego nas, ali isto tako znamo da su očekivanja naših birača daleko veća i ozbiljnija od očekivanja drugih birača. Zbog toga želimo da uvedemo red, prvo u Skupštinu, a onda i u državu. Jasno nam je da to neće ići lako. Ali nećemo odustati dok to ne postignemo. Mi to želimo isto onoliko koliko to žele građani koji su nas birali. Složni smo i duboko ubeđeni u ono što radimo. Verujemo da nam to daje snagu da istrajemo. Koliko god bude bilo potrebno. Do cilja.

Aleksandra Čabraja
narodna poslanica

Brčkanje kao zločin

Volite li more? Recite slobodno, neću vam ništa. Da, znam da je nezgodno i da vam je pomalo neprijatno da to priznate ali ipak, budite hrabri. Valjda još nisu uvedene kazne za to. Bar zvanično.

Verujem da nikada niste ni pomislili da bi i kupanje u moru, koje je samo po sebi sinonim za uživanje i životnu radost, moglo biti okarakterisano kao sramno i zločinačko ali eto, i to smo doživeli. Ima tu logike. „Brčkanje“ (u prevodu, podrugljivi naziv za kupanje i plivanje u moru, reci ili jezeru) pa i sam pojam odmora u uslovima u kojima danas živimo zaista postaju sumnjivi i nepoželjni i to iz više razloga.Pre svega da ustanovimo, šta je ono što daje smisao odmoru i zbog čega pojam odmora uopšte postoji?

Rad.

Rad daje smisao odmoru. Nakon dugotrajnog i napornog rada, odmor nam omogućava da predahnemo i obnovimo energiju i da posle toga ponovo sa novim elanom pristupimo poslu. Jednom rečju, onaj ko radi, treba i mora da se odmara. Rad daje smisao odmoru, a odmor daje smisao radu. Jedno bez drugog – ne ide.

Naravno, ako ništa ne radite, nemate ni potrebu ni razloga da se odmarate. To je jasno. Dakle, odmor po prirodi stvari treba samo onima koji rade.

Takođe, takozvani godišnji odmor, koji građani Srbije tradicionalno rado provode na moru ili na nekom drugom mestu gde mogu da se „brčkaju“ (vidi prevod gore), oduvek je bio sinonim društvenog statusa i standarda. Čak i u socijalističkoj Jugoslaviji tome se pridavalo dosta pažnje i mada tadašnji standard nije bio naročito visok, ni blizu onome kako su živele i kako danas žive bogate evropske zemlje (koje smo mi sad, kako nas uveravaju, sustigli i prestigli), odlazak na odmor bio je važna stavka i događaj u životu svih građana a država, odnosno vlast, trudila se da im to omogući ili bar olakša. U svakom slučaju, odlazak na odmor odnosno more nipošto nije imalo negativnu konotaciju. Naprotiv.

Međutim, kad se sve sagleda još malo dublje i šire, možda najvažniji razlog zbog kojeg se „brčkanje“ i putovanja uopšte danas smatraju sumnjivim, nepoželjnim i bezmalo izdajničkim i zločinačkim jeste taj što su putovanja odlika nezavisnog i pustolovnog duha, duhovne širine i odvažnosti koje se naša vlast užasava, umesto da ih podstiče. Čovek koji putuje u prilici je da mnogo toga vidi i nauči, po pravilu misli svojom glavom, a neretko i uživa. Sve ono što je za našu vlast nepoželjno i bezmalo nepodnošljivo. Možete li, inače, uopšte da zamislite zemlju u kojoj bi se vlast prezrivo izražavala o odlasku ljudi na godišnji odmor? Možete li uopšte da zamislite vlast koja NE želi da se njeni građani odmaraju i putuju i da uživaju? Dobro, ne morate uopšte da je zamišljate – imate je. Samo uključite bilo koji kanal televizora i to će vam odmah postati bolno jasno.

Naravno, osim što se, podrugljivim i pogrdnim izrazima opisujući sve što je vezano za bilo kakva putovanja i godišnje odmore, vlast licemerno i lažno identifikuje sa najsiromašnijm slojevima društva i tako stiče jeftine političke poene, oni na taj način istovremeno podstiču uzajamnu zavist i mržnju bezmalo huškajući najsiromašnije građane protiv onih koji su najčešće jedva nešto manje siromašni ili, što je takođe čest slučaj, teškom mukom odvajaju nešto novca za godišnji odmor, stvarajući tako zlu krv između sopstvenih građana, što je zaista nedopustivo. Pri tom se nikada ne osuđuje posedovanje daleko skupljih statusnih simbola kao što su skupi automobili ili firmirana garderoba, već uvek i samo sunčanje i letovanje, čak i ono koje često košta bukvalno kao jedan ručak u nekom skupljem restoranu.

Mi se zalažemo za Srbiju u kojoj će svi građani imati i pravo i mogućnost i da rade i da se odmaraju, i da putuju, i da se brčkaju ako žele, jednom rečju – da žive a ne da, kao sada, životare. I da svoj novac troše na godišnje odmore a ne da ga odvajaju za subvencionisanje propalih firmi i finansiranje partijskih parazitskih vojski. Novac koji se na takav nesvrsishodan i kriminalan način troši daleko premašuje skromne sume koje je mali broj građana Srbije još uvek (na očiglednu žalost vlasti) u stanju da odvoji za svoj godišnji odmor. Podrugljivim komentarima na račun malobrojnih građana koji uopšte razmišljaju o godišnjem odmoru ova vlast pokazuje da joj uživanje građana nije cilj, već naprotiv trn u oku. Odmor nije nešto čega se treba stideti i čemu se treba rugati, već zaslužena potreba svih ljudi koji rade i pravo koje je neprikosnoveno u svim ozbiljnim zemljama. Ruganje tom pravu i potrebi koje još, nažalost, samo malobrojni uopšte mogu da koriste, jeste ruganje onom delu građanstva koje još uvek, čak i u ovim najtežim uslovima, nije klonulo duhom. A to je ono što ovoj vlasti ponajviše smeta.

Aleksandra Cabraja

U diplomatiju zapošljavaju i ljude pod krivičnom istragom

U diplomatiju zapošljavaju i ljude pod krivičnom istragom

Vlada Republike Srbije nedavno je donela odluku da za dva nova državna sekretara u Ministarstvu spoljnih poslova imenuje Ivicu Tončeva, člana Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, i Nemanju Stevanovića, specijalnog savetnika premijera Republike Srbije i predsednika Nadzornog odbora RTB Bor.

Imenovanjem državnih sekretara koji ne samo da dolaze van Ministarstva, već nemaju nikakvo diplomatsko iskustvo, niti relevantno obrazovanje, nastavljena je degradacija i urušavanje ove institucije koja je od ključnog značaja za predstavljanje i odbranu interesa naše države i njenih građana u inostranstvu.

Da stvar bude još gora, Ivica Tončev, čovek najblaže rečeno kontroverzne prošlosti, upitnog formalnog obrazovanja, i bez isksutva službovanja u inostranstvu, biće zadužen za kontrolu diplomatsko-konzularnih predstavništava. On, povrh toga, preko medija preti profesionalnim diplomatama da će biti kontrolisani, čime dodatno ponižava pripadnike ove profesije.

Istovremeno, na osnovu izvora iz Ministarstva, drugi novoimenovani državni sekretar, Nemanja Stevanović, van svih važeći pravila i procedura, doveo je sa sobom šefa kabineta bivšeg ministra pravde Selakovića, Nikolu Savića, u javnosti poznatog po tome što je na desetu godišnjicu ubistva Zorana Đinđića na svoj privatni Fejsbuk nalog postavio fotografiju snajperske puške iz koje je ubijen bivši srpski premijer. Uprkos tome, Savić je već počeo da pohađa Diplomatsku akademiju u okviru Ministarstva, što ukazuje na to da se verovatno priprema za odlazak na službu u inostranstvo.

Na prethodna dva imenovanja, kao još jedan primer urušavanja Ministarstva spoljnih poslova, nadovezuje se i postavljenje Danila Pantovića, istaknutog člana direkcije JUL-a tokom devedesetih godina prošlog veka, za ambasadora na Kubi. Pantović, koji je do 2000. obavljao visoke državne funkcije, doveden je u MSP 2013, kada je postavljen za načelnika Odeljenja za Severnu i Južnu Ameriku, i to u rangu ambasadora. Postavlja se pitanje da li ga je za to mesto kvalifikovalo, kako navodi u biografiji, deset godina radnog iskustva u oblasti industrijske ambalaže, koji su prethodili ovom položaju. Imenovanje Pantovića za ambasadora na Kubi dodatno dobija na kontroverznosti imajući u vidu činjenicu da protiv njega još nije okončan višegodišnji postupak pred Višim sudom u Beogradu u vezi navodnih zloupotreba prilikom dodeljivanja službenih stanova krajem devedesetih.

Kao što pokazuju gorenavedeni primeri, a i prethodne afere u vezi zapošljavanja nekvalifikovanih kadrova u okviru Ministarstva (uključujući starlete), proces razgrađivanja ove institucije, koji u najmanju ruku traje već četvrt veka, u poslednjih nekoliko godina samo je dobio na intenzitetu. Ministarstvo je, tako, već duže vreme žrtva političke podobnosti, nepotizma i “kumovskih veza”, kao i podmirivanja partijskih interesa, što je neumitno dovelo do drastičnog pada profesionalizma u okviru ove značajne institucije. Stoga, neophodno je sprovesti korenitu reformu, odnosno profesionalizaciju Ministarstva spoljnih poslova.

Jovan Jovanović
narodni poslanik

Poštovanje za arhitekturu

Poštovanje za arhitekturu

Kao veliki poštovalac profesionalizma i borac protiv improvizovanih prigodnih rešenja, stajem u odbranu svoje profesije zbog svih bivših, sadašnjih i budućih kolega arhitektonske struke. Stajem u odbranu kvaliteta zbog svih građana Srbije koji zaslužuju mnogo bolje od improvizacije i loše imitacije. Stajem u odbranu arhitekture koja zajedno sa umetnošću i kulturom predstavlja deo nacionalnog identiteta i trebalo bi u svom najreprezentativnijem obliku da bude utkana u genetski kod.

Baviti se istinskom arhitekturom nije nimalo lak posao nigde u svetu, pa ni u Srbiji. Specifikum bavljenja ovim poslom u Srbiji je činjenica da se skoro svaki stanovnik ovog prostora oseća po svom rođenju kao arhitekta i graditelj. Mogla bih da napravim zbirku saveta koje sam dobila od ljudi koji su mi rekli da su baš hteli da budu arhitekte, da su radeći svoje kupatilo dosegli sva potrebna znanja iz ove oblasti, da su majstori zakon, a mi samo fantaziramo i pametujemo. Ako me je kao neiskusnog arhitektu ovo vređalo, sada posle više decenija bavljenja ovim poslom, postalo je podatak koji ukalkulišem u sve projekte. Suština je zapravo da čovek neuk u ovoj oblasti ima pravo da pogreši, ali moj profesionalni zadatak je da mu to ne dozvolim. Sa tim saznanjem ulazite u kreativni proces projektovanja, gde uz maksimalnu posvećenost i naoružani znanjem izlazite kao pobednik na zadovoljstvo vaše, kao i onog ko vas je angažovao.

Ceo proces od projekta do realizacije projekta imao bi mnogo srećniji ishod u većini slučajeva da u njemu nije nezaobilazni deo loš i neuk zakonodavac. U mom višedecenijskom iskustvu u oblasti građevinarstva izmenilo se pet zakona o planiranju i izgradnji, sve jedan lošiji od drugog ali samo je ovom, kreiranom od strane Ministarstva na čijem je čelu Zorana Mihajlović pošlo za rukom da obesmisli profesiju, da obesmisli suštinski sadržaj arhitektonske i građevinske profesije i da od inženjera načini administrativne radnike. Administrativne radnike koje će staviti u svoju funkciju i tako inkasirati u budžet javnih preduzeća silna sredstva na osnovu bezbrojnih taksi i naknada kojima su opteretili svaki projekat a samim tim i svakog potencijalnog investitora. Krajnji skor sprovođenja Zakona o planiranju i izgradnji, rokova za dobijanja građevinskih dozvola, u praksi je porazan. Svi zakoni doneti u ovoj oblasti, imaju jedan jedini imperativ, plati. Plati kad kreneš u proces dobijanja građevinske dozvole, plati kad ti taj proces ospore iz uvek novih razloga, plati ukoliko si imao strpljenja da iz više iteracija taj process sprovedeš do kraja.

Ukoliko si odustao od dobijanja građevinske dozvole regularnim lavirintom prepreka, plati i Zakonodavac će ti svojim prigodnim Zakonom o ozakonjenju bespravno podignutih objekata, legalizovati sve što želiš. Ako si zagradio komšiju, nije problem, ako si izašao van regulacione linije, nije problem, ako si probio koeficijent izgrađenosti, nije problem, ako nisi ispoštovao energetsku efikasnost, nikakav problem, ako nisi…… Samo plati svaki kvadrat, nađi uboge osiromašene inženjere i arhitekte od kojih smo napravili administrativne radnike, da ti nacrtaju i svojom licencom potvrde tvoju drskost i sve će biti po zakonu.

I tako po zakonu, ljudi od reda uvek prođu najgore. Ne mislim da ne treba poštovati zakon jer je i manjkav još uvek bolji od nikakvog. Mislim da treba da probudimo spavača koji nas je zarobio u svom snu i počnemo da živimo život slobodnih ljudi. U tom životu postoji poštovanje koje ukazujemo drugima i trudimo se da ga činjenjem ili nečinjenjem pridobijemo za sebe. U tom životu poštujemo profesiju i stručnost drugih i drugi poštuju nas. U tom životu ne treba improvizacija da bude merilo kvaliteta i uspešnosti. U iščekivanju tog života ja stajem u odbranu arhitektonske profesije kao i građevinarstva u celini jer to nije samo običan zbir peska, cementa i vode. Zapravo to je skup više egzaktnih nauka i umetnosti koje u sadejstvu daju besprekorno rešenu funkciju kao i estetsku vrednost objekata koje ostavljamo generacijama iza nas.

Sonja Pavlović

Reforma Ministarstva spoljnih poslova

Reforma Ministarstva spoljnih poslova

Kada se razmatraju primeri neuspešne reforme državnih institucija, mnogi, s pravom, prvo navedu Ministarstvo spoljnih poslova. Ovo ministarstvo je, u najmanju ruku, u poslednjih 25 godina, predmet razgrađivanja, odnosno žrtva političke podobnosti, nepotizma i “kumovskih veza”, kao i podmirivanja partijskih interesa, što je neumitno dovelo do drastičnog pada profesionalizma u okviru ove značajne institucije.

Nažalost, ni u periodu posle petooktobarskih događaja nije došlo do suštinskih promena u vođenju i organizaciji ovog ministarstva, za šta je samo delimično bila „zaslužna” nefunkcionalna država Srbije i Crne Gore. Tako, deset godina nakon što je Crna Gora proglasila nezavisnost, Srbija i dalje nema spoljnopolitičku strategiju, a gromoglasno najavljivan Zakon o spoljnim poslovima, za koji je javna rasprava okončana još u novembru 2013. godine, završio je u fioci. Ovo je samo još jedan u nizu primera koji ilustruju nepostojanje političke volje da se sprovedu istinske reforme i uvede red u državnu upravu.

Prioritet spoljne politike trebalo bi da bude efikasna zaštita interesa Republike Srbije i njenih građana u inostranstvu. Osim toga, jedan od najznačajnijih ciljeva je sticanje i održavanje međunarodnog ugleda, odnosno prepoznavanje zemlje kao pouzdanog partnera koji odgovorno preuzima i ispunjava obaveze. Da bi se to postiglo, neophodno je voditi aktivnu spoljnu politiku zasnovanu na nacionalnim interesima, kao i opšteprihvaćenim vrednostima i principima međunarodnog prava.

Preduslov za to je postojanje visoko profesionalne diplomatske službe koja bi na verodostojan način mogla da prati, oceni i utiče na međunarodna dešavanja. Najvažniji korak u tom pravcu, pored definisanja spoljnopolitičke strategije, jeste usvajanje Zakona o spoljnim poslovima koji bi uveo red u našu diplomatsku službu, definisao odnos Ministarstva spoljnih poslova sa drugim institucijama i, uz uvođenje i doslednu primenu najznačajnijih instrumenata strateškog planiranja i upravljanja, povratio ugled ovoj instituciji.

Ovako reformisano ministarstvo trebalo bi da preuzme ulogu centralnog autoriteta u kreiranju i koordinisanju spoljnopolitičkih aktivnosti. Nažalost, posle dugog perioda urušavanja, ono trenutno nije sposobno da na odgovarajući način odgovori ovakvom izazovu. Neefikasne procedure i dalje dominiraju ovom institucijom, a izvestan broj mladih, obrazovanih i talentovanih ljudi, koji su u poslednjih 15 godina primljeni u Ministarstvo, u najvećoj meri utopili su se u moru starih kadrova i prevazišlog načina rada.

Posle izbora 2012. godine, situacija u Ministarstvu se dodatno pogoršala zapošljavanjem velikog broja nekompetentnih, ali politički ili na drugi način podobnih službenika, od kojih su neki, nažalost, krasili i naslovne strane tabloida. Stoga, ovaj negativni trend neophodno je obrnuti i uložiti napor da se u diplomatsku službu privuku obrazovani i kompetentni ljudi od integriteta.

To će biti moguće samo ako se promeni dosadašnja kadrovska politika i stvore uslovi koji će precizno propisati i dosledno primenjivati kriterijume za napredovanje u službi, pružiti šansu mlađim službenicima da zauzmu odgovorne pozicije, stvoriti mogućnosti za kontinuirano usavršavanje, kao i kreirati atmosferu koja će podsticati promene i inovacije.

Uz to, potrebno je težiti izgradnji organizacione kulture koja će se zasnivati na pozitivnim vrednostima, kao što su služenje građanima, profesionalizam, lični integritet, posvećenost, otvorenost za saradnju i inovacije, timski rad i preuzimanje inicijative. Naravno, veliki broj zaposlenih u Ministarstvu već poseduje ovakve karakteristike, ali oni su najčešće marginalizovani od nosilaca dominantnog vrednosnog koda koji karakteriše održavanje status quo, individualni karijerizam, inertnost, institucionalni autizam i neutemeljeni elitizam.

Osim prethodno navedenog, postoji potreba i za racionalizacijom diplomatsko-konzularne mreže na osnovu jasno definisanih kriterijuma za otvaranje i zatvaranje diplomatsko-konzularnih predstavništava, kao i prilagođavanje njihove strukture i funkcija novonastalim potrebama, pre svega, konstantnom porastu uloge misija u ekonomskom pogledu, povećanom obimu konzularnih poslova, kao i potrebi za intenziviranjem javne diplomatije.

Međunarodni odnosi postali su znatno složeniji i da bi se Republici Srbiji i njenim građanima obezbedili sigurnost i prosperitet neophodno je, između ostalog, stvoriti diplomatsku službu koja će moći da utiče na međunarodna dešavanja u skladu sa nacionalnim interesima i pravilno procenjenim mogućnostima. Stoga, potrebno je modernizovati i racionalizovati rad Ministarstva, u velikoj meri odgovarajućom primenom najnovijih dostignuća u informaciono-komunikacionim tehnologijama, uz prethodno jasno određene spoljnopolitičke ciljeve, kao i kriterijume njihovog ostvarivanja.

Jovan Jovanović

Jovan Jovanović: Građanska platforma je oličenje stabilnosti (Danas)

Jovan Jovanović: Građanska platforma je oličenje stabilnosti (Danas)

Građanska platforma je organizacija čiji je cilj stvaranje demokratske, uređene i moderne države, kaže za Danas Jovan Jovanović, jedan od troje poslanika Skupštine Srbije koji su istupili iz poslaničkog kluba Dosta je bilo i podržali na predsedničkim izborima Sašu Jankovića.

 

Važni i sredstvo i cilj: Jovan Jovanović

Oni su nedavno najavili stvaranje organizacije Građanska platforma, a na pitanje Danasa da li je reč o istom pokretu koji osniva Janković, naš sagovornik odgovara da nije isključeno da GP bude njegov deo.

– Svojim delovanjem kao zaštitnik građana Saša Janković je pokazao da je najautentičniji predstavnik građanskih vrednosti za koje se zalažemo. Zainteresovani smo da na isti način učestvujemo u stvaranju šire organizacije u kojoj bi u prvom planu bili nekompromitovani ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta, kaže Janković.

Upitan o sličnosti naziva, budući da se tvrdi da će se Jankovićev pokret zvati Građanski front, Jovanović podseća da pod tim imenom postoje organizacije u pojedinim delovima Srbije.

– Naziv je Građanska platforma, jer je platforma oličenje stabilnosti, za razliku od fronta koji neretko ima agresivnu konotaciju, što je u suprotnosti sa našim pristupom. Želeli bismo da postanemo platforma za uključivanje u politički život većeg broja ljudi od ličnog i profesionalnog integriteta. Dosta je bilo je imao potencijal da postane stožer takvog okupljanja, ali je nažalost zbog nepoštovanja principa demokratije i transparentnosti u okviru organizacije, kao i često neadekvatnih oblika političkog delovanja, propustio priliku da taj potencijal i ostvari. Za razliku od Dosta je bilo, Građanska platforma namerava da deluje u skladu sa principima za koje se zalaže, verujući da su sredstva ostvarenja ciljeva od podjednake važnosti kao i ti ciljevi, navodi Jovanović, odgovarajući na pitanje u čemu je razlika Građanske platforme i pokreta Dosta je bilo.